JEROMONAH MAKARIJE (MILOVANOVIĆ)

JEROMONAH MAKARIJE (MILOVANOVIĆ) (duhovnik jovanjski)

Jeromonah otac Makarije Milovanović rođen je u Šumadiji, u selu Zakuti, opština Gruža, 1894. godine. U svom mestu završio je osnovno obrazovanje. Kao mladić učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Po završetku rata jedno vreme služio je u žandarmeriji. Kada se pojavio bogomoljački pokret u Kragujevcu, otac Makarije bio je veoma revnostan učesnik tog pokreta Hrišćanske zajednice. Potom, pod uticajem vladike Nikolaja i bogomoljačkog pokreta, on ostavlja svoju službu u žandarmeriji i povlači se u manastir Draču, nedaleko od Kragujevca, i po svoj prilici tamo je zamonašen. Zbog duhovne privrženosti vladici Nikolaju, koji se tada nalazio u Ohridu, otac Makarije već kao monah odlazi u njegovu eparhiju u manastir Sveti Naum, na ohridskom jezeru.

U Svetom Naumu otac Makarije ubrzo je zapažen svojim strogim podvižničkim životom. Zbog toga je kao monah mnogo i cenjen. Njegovi podvizi u postu, u neprestanoj umnosrdačnoj Isusovoj molitvi i nespavanju bili su veoma poznati. Shvatio je da je to bilo njegovo, kao monaha, glavno zanimanje. Spavao je veoma malo, i to ne u običnoj postelji, već u jendom mrtvačkom sanduku, koji je sebi napravio i koji mu je služio umesto postelje. Ovakvom posteljom nije sebi obezbeđivao ugodan odmor,već se primoravao na duhovnu budnost i neprestanu Isusovu molitvu, razmišljajući stalno o smrti. Hranu je upotrebljavao sa velikom uzdržljivošću, posnu, često i bajatu, kad gubi dobar ukus i prijatan miris. Zato je, možda, često poboljevao od stomačnih bolesti i nedostatka kiseline, pa je bilo potrebno da uzima po malo vina ili drugog sličnog pića, i to je kod bratije u manatiru izazivalo različito komentarisanje, što će ga pratiti u ovčarskim manastirima. Kako je bio poznat u manastiru po ćutanju i u molčaniju po umnosrdačnoj molitvi, to su ga svi zvali: Makarije Ćutljivi. Znao je, zaista, da u Svetom Naumu po ceo dan, posle bogosluženja, ćuti uz umnosrdačnu molitvu, i da u manastirskoj porti plevi, čupa korov i travu po kaldrmi ispred crkve i konaka.

Vladiku Nikolaja slušao je kao svog duhovnog oca i bez njegovog blagoslova ništa nije preduzimao da radi. Sveto bogosluženje je kao monah smatrao glavnijim zanimanjem od svakog drugog posla i poslušanija, pa su ga zato neki iz bratije osuđivali.

Kad bi se s nekim pozdravljao ili kad bi kome zakucao na vrata, u svom kratkom razgovoru glavna mu je uzrečica bila:"Gospodi, pomiluj!" Vele da su ga birali i za igumana nekim manastirima, no on je to počasno zvanje iz smirenja odlučno odbijao.

Zbog svoje velike vere i usrdne molitvenosti Bog mu je dao i dar isceljivanja. Pa kako su u manastir često dolazili bolesnici, pogotovo umobolni, to jednom prilikom neki bogat čovek dovede u Sveti Naum svog umobolnog sina. Platio je da mu duhovnici čitaju za sina najveću molitvu za ozdravljenje - Svetu tajnu jeleosvećenja. Sakupili su se duhovnici i pročitali molitvu bolesničku, pomazali ga Svetim jelejem, ali bolesniku nije bilo bolje. Posle nekoliko dana otac Makarije, videći tog mladića kako se muči, zatražio je da mu on pročita molitvu. Vršio je tu istu Svetu tajnu jeleosvećenja potpuno sam. Nije tražio pomoći. Molio se tako iskreno i predano, gotovo sa suzama. Pri kraju molitve, na veliko čuđenje prisutnih, bolesnik se osvestio i postao isceljen. Otišao je kući zdrav. O tome se u manatiru mnogo komentarisalo. Zaključak je bio da je velika vera i iskrena molitva u svetiteljski oblagodaćenoj duši Makarija iscelila bolesnika. Od tada su svi sa strahopoštovanjem gledali oca Makarija, kao na čoveka Božjeg i velikog duhovnika, koji je čitao molitvu ne da primi novac, nego da isceli bolesnika.

Otac Makarije odlazio je povremeno i u manastir Kalište, koji se nalazio nedaleko na zapadnoj obali Ohridskog jezera. Tamo je služio Svetu Liturgiju i druga bogosluženja vršeći i ostale duhovničke dužnosti.

Početkom Drugog svetskog rata, pod velikim pritiskom i maltretiranjem Bugara, svi monasi Srbi i Makedonije proterani su za Srbiju. Zadržao se tamo još nekako samo otac Makarije. Svakako da su u njemu Bugari osetili velikog podvižnika i molitvenika, pa nisu žurili da i njega isteraju. Tek 1944. godine Bugari progone i oca Makarija, kao što su nešto ranije arhimandrita Nestora. Tada on dolazi iz Svetog Nauma u Ovčar, u ženski manastir Jovanje, na Sretenje te 1944. godine. Postavljen je u ovaj manastir za duhovnika od episkopa Vikentija (Prodanova), koji je u to vreme u Žičkoj eparhiji zamenjivao episkopa Nikolaja.

Sestre su u Jovanju u ocu Makariju odmah prepoznale velikog duhovnika i, poštujući ga, o njemu sve najlepše govorile. Revnosno je u manastiru služio sva bogosluženja. I ovde je on, kao i u Ssvetom Naumu, podvižnički mnogo postigao i dugo se iskreno Bogu molio. Razmišljajući o smrti, često je, moleći se, usrdno plakao, čak i na glas, da su ga sestre mogle čuti. Ponekad bi pozvao i sestre iz manastira i savetovao ih da se i one sa suzama mole za sebe i za mir u svetu, a on bi se tom prilikom još usrdnije molio, sa mnogim suzama. Osećao je kako nastupaju strašni dani bratoubilačkog rata, mnogo strašniji nego s okupatorom. Niko ga nije video da se smejao. Ako bi se neka od sestara u manastiru za bilo što nasmejala, što nije u skladu s monaškim životom, on bi počeo prosto da kuka. Tako bi za trenutak u manastiru nastala velika tišina. U to bi vreme pored njih mirno prošao tiho govoreći: "Gospodi, pomiluj; nemojte se smejati, jer ceo strah Božji izađe iz čoveka kad se smeje." I tada je njegova postelja u Jovanju bila neki duboki sanduk, sličan mrtvačkom, sa običnim poklopcem, koji je često premeštao po svojoj keliji. Živeći u tom devojačkom manastiru, praktikovao je da i u njemu, kao i u Svetom Naumu, neprestano obavlja umnosrdačnu Isusovu molitvu. Tako se on stalno molio držeći u desnoj ruci brojanice, a u levoj đule (slično kantarskom tegu) od tri do pet kilograma, koje je nosio preko celog dana, tako da su mu ruke uvek bile zauzete. Sa tim teretom on je putovao i posećivao ostale ovčarske manastire. Vezao bi sebi katkad i teško kamenje i nosio ga tako o bedrima privezano pojasom. Kad bi ga u takvom podvigu videli, mnogi bi pomislili da se pravi jurodiv. Međutim, otac Makarije kao monah i istinski podvižnik i asketa bio je čovek velike vere, ogromne duhovne snage i molitvenosti, velik ljubavi prema Bogu i svetim monaškim, hrišćanskim podvizima. Zato je i njegovo lice bilo uvek isposničko i uvek nekako žuto i svetlo. Izraz njegovog lica odavao je neki svečani dostojanstveni, lagodatni mir, čije vam prisustvo unosi u dušu radost, ali i strahopoštovanje.

Kao duhovnik i ispovednik bio je svetootački mudar, savestan i rasudljiv. Jednom prilikom kad je ispovedao jednog mladića, učenika bogoslovije, dao mu je epitimiju da pet dana posti. Zatim je zastao i, razmišljajući, rekao: "Bolje će biti da podelimo, pa ti uzmi da postiš dva dana, a ja ću postiti tri dana". Eto, tako je izoštrena i prefinjena savest ovog velikog duhovnika često činila.

Krajem rata, kad su došli partizani iz Bosne do Ovčara, u jesen 1944. godine, monasi i monahinje ovčarskih manastira, zaplašeni njihovim ubijanjem, pogotovo sveštenih i monaških lica, razbežali su se po drugim manastirima u Srbiji. Razbežale su se i sestre iz Jovanja. Da ne bi bolešljivog oca Makarija snašla neizvesna i surova sudbina bezbože najezde, jovanjske monahinje Fevronija (sadašnja igumanija Pećkog manastira) i monahinja Hristosija stave ga na manastirsko magare, pa pođu do Čačka. Iz Čačka produže vozom do Kraljeva. Tu u razorenom i ratom opustošenom Kraljevu prenoće na železničkoj stanici pa ujutro pođu peške prema Gruži za dve-tri stanice, a onda vozom. U Gruži je udata sestra oca Makarija, a i njegov brat se tu nastanio. Tako oni ostanu kod njegove sestre od Male Gospojine do Aranđelovdana. Kada se u to vreme malo razvedrila situacija, oni se vrate u svoj manastir Jovanje.

Pored bogosluženja u Jovanju, otac Makarije dolazio je povremeno poslom i u druge manastire, pa i u Ovčar Banuu. Sa njim se u obližnjem manastiru Blagoveštenju tada upoznao i današnji naš Patrijarh Pavle, koji tada još nije bio monah i zvao se Gojko. On je provodio sa ocem Makarijem duže razgovore i o monaškom i duhovnom životu, pa je tako video u njemu istinskog i pravog monaha. Zato ga i uzima sebi za duhovnika, koji ga i privoli na monašenje tu u manastiru 1947. godine.

Najzad, otac Makarije proriče i čas svoje smrti. Sestre su to u manastiru zapamtile, kao i sadašnji vladika niški Irinej , koji se tada nalazio sa njima u Jovanju. Oni vele da je otac Makarije sutradan po Vidovdanu, posle molitve, tačno u 5 sati posle podne 29. juna 1949. usnuo u Gospodu.

Iako je otac Makarije često pobolevao od stomaka zbog nedostatka kiseline ili zbog katara creva, ipak se pred kraj razboleo od druge bolesti; sestre vele: od crvenog vetra, od čega je i umro. Budući da je ovaj podvižnik svetiteljski živeo u Isusovoj molitvi, on je tu molitvu stalno i upražnjavao i njome disao. To se naročito videlo poslednjih časova njegovog života, kada je on, iako u komi, neprekidno ponavljao molitvu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" A neposredno pred rastanak sa telom, izgovarao je anđeosku molitvenu pesmu: "Svjat, Svjat, Svjat, Gospod Savaot. Ispoln Nebo i Zemlja slavi Tvojeja…"

Posle pet godina telo oca Makarija izvađeno je iz zemlje. To je bilo povodom otkopavanja svih jovanjskih grobova pred potapanje i rušenje manastira Jovanja 1954. godine. Tom prilikom država je, radi hidrocentrale u Međuvršju, primorala crkvene vlasti da pristanu na simbolički ponuđenu cenu od 800.000 (osam stotina hiljada) dinara. Na taj način nove komunističke vlasti otkupile su, razrušile i potopile manastir Jovanje.

Grob oca Makarija otvoren je na drugi dan manastirske slave po Ivanjdanu 1954. godine. Telo mu je izvađeno celo i netruležno. O tome je obavešten nadležni episkop žički German i vladika Nikolaj u Americi, koji je zamolio čačanskog protu Milivoja Maričića da prikupi biografske podatke o ocu Makariju. Šta je prota u tom pogledu učinio, nije nam poznato. Posle deset dana, po blagoslovu episkopa Germana, ponovo je oca Makarijevo telo vraćeno u zemlju i sahranjeno na Kulini kod manastira Svetog Uspenija.

Vladika niški Irinej o tom prvom iskopavanju tela oca Makarija kaže:"Bio sam prisutan kada su iskopali zemne ostatke jovanjskih monahinja. Oca Makarija otkopali su na kraju, jer mu se grob nalazio poslednji na jugoistočnoj strani. bio je ceo, sa potpuno prepoznatljivim likom. U ruci je držao drveni krst, koji se nije mogao lako uzeti iz suhe ruke. Kosa i brada i celokupna koža bila je na njemu. Grudi su zvonile kao u živa čoveka. Oni koji su ga znali. mogli su ga poznati".

Sutradan po Ivanjdanu, hramovnoj slavi, i po osvećenju novog manastira Jovanja 1959. godine, mošti oca Makarija ponovo su izvađene iz zemlje i, sa kostima ostalih upokojenih jovanjskih duhovnika i sestara, prenešene u novi manastir Jovanje i na određeno mesto sahranjene. Samo ovoga puta u grobu oca Makarija bile su kosti, još dovoljno neočošćene od tela. Kosti svojih upokojenih duhovnika sestre su prenele i sahranile u pripratnom delu nove jovanjske crkve, gde i sada počivaju.

Poštujući svoje duhovnike, monahinje jovanjske kažu da, ako bi neko bolestan i sada prišao grobu oca Makarija sa jakom verom i iskrenom molitvom, kajući se za svoje grehe, ozdravio bi. ako i one u manastiru imaju neku nevolju, bolest ili muku, pa se tako pred njegovim grobom zamole, osećaju se mnogo bolje.

Po pričanju jovanjskih sestara, kada je prvi put izvađeno iz zemlje netruležno telo oca Makarija, došao je i njegov brat Sima. Ubeđen da mu se brat posvetio, tražio je njegovu jednu ruku da u svom kraju s njom misionari. Međutim, sestre koje to tačno pamte, kao što je igumanija mati Evpraskija, vele da Sima kao brat oca Makarija nije odmah uzeo njegovu ruku da s njom misionari u svom mestu kao sa svetom, već ju je uzeo kasnije kada je po drugi put izvađena iz zemlje 1959. Tada se kosti još nisu očistile od tela koje se raspadalo. Simo je, ipak uzeo jednu njegovu ruku i sušio je. Ne uspevši da je osuši, a i osećajući od nje neprijatan zadah, vratio ju je ostalim kostima. Tako je ovaj prepodobni otac i poznati po blaženom životu i smirenju duhovnik jovanjski iscelio od duhovne prelesti i svog brata, da se ne bi ovaj poneo kako mu je brat postao svetac. Po verovanju mnogih savremenika, možda je zbog takve Simine nerazumne i sujetne namere sam Bog molitvama oca Makarija učinio da naknadno dođe do truljenja njegovog tela, što se pokazalo prilikom drugog iskopavanja radi prenošenja u Novo Jovanje.

Otac Makarije jeste zaista veliki duhovnik i istinski monah dvadesetog veka, koji svojim životom pokazuje svima nama pravoslavnim hrišćanima, a posebno monasima, da se i u današnje vreme, koje je puno greha i zla, pogotovo nemorala, može sa čvrstom verom uz veliki trud i stalnu molitvu održati u bogougodnom životu koji vodi u Carstvo Nebesko.

Prepodobni oče Makarije, moli Boga za nas.

preuzeto sa http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/ovcarskiman7.html