JEROMONAH MAKARIJE (MILOVANOVIĆ) (duhovnik jovanjski)
Jeromonah otac Makarije
Milovanović rođen je u Šumadiji, u selu Zakuti, opština Gruža, 1894.
godine. U svom mestu završio je osnovno obrazovanje. Kao mladić
učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Po završetku rata jedno vreme
služio je u žandarmeriji. Kada se pojavio bogomoljački pokret u
Kragujevcu, otac Makarije bio je veoma revnostan učesnik tog pokreta
Hrišćanske zajednice. Potom, pod uticajem vladike Nikolaja i
bogomoljačkog pokreta, on ostavlja svoju službu u žandarmeriji i povlači
se u manastir Draču, nedaleko od Kragujevca, i po svoj prilici tamo je
zamonašen. Zbog duhovne privrženosti vladici Nikolaju, koji se tada
nalazio u Ohridu, otac Makarije već kao monah odlazi u njegovu eparhiju u
manastir Sveti Naum, na ohridskom jezeru.
U Svetom Naumu otac Makarije ubrzo
je zapažen svojim strogim podvižničkim životom. Zbog toga je kao monah
mnogo i cenjen. Njegovi podvizi u postu, u neprestanoj umnosrdačnoj
Isusovoj molitvi i nespavanju bili su veoma poznati. Shvatio je da je to
bilo njegovo, kao monaha, glavno zanimanje. Spavao je veoma malo, i to
ne u običnoj postelji, već u jendom mrtvačkom sanduku, koji je sebi
napravio i koji mu je služio umesto postelje. Ovakvom posteljom nije
sebi obezbeđivao ugodan odmor,već se primoravao na duhovnu budnost i
neprestanu Isusovu molitvu, razmišljajući stalno o smrti. Hranu je
upotrebljavao sa velikom uzdržljivošću, posnu, često i bajatu, kad gubi
dobar ukus i prijatan miris. Zato je, možda, često poboljevao od
stomačnih bolesti i nedostatka kiseline, pa je bilo potrebno da uzima po
malo vina ili drugog sličnog pića, i to je kod bratije u manatiru
izazivalo različito komentarisanje, što će ga pratiti u ovčarskim
manastirima. Kako je bio poznat u manastiru po ćutanju i u molčaniju po
umnosrdačnoj molitvi, to su ga svi zvali: Makarije Ćutljivi. Znao je,
zaista, da u Svetom Naumu po ceo dan, posle bogosluženja, ćuti uz
umnosrdačnu molitvu, i da u manastirskoj porti plevi, čupa korov i travu
po kaldrmi ispred crkve i konaka.
Vladiku Nikolaja slušao je kao
svog duhovnog oca i bez njegovog blagoslova ništa nije preduzimao da
radi. Sveto bogosluženje je kao monah smatrao glavnijim zanimanjem od
svakog drugog posla i poslušanija, pa su ga zato neki iz bratije
osuđivali.
Kad bi se s nekim pozdravljao ili
kad bi kome zakucao na vrata, u svom kratkom razgovoru glavna mu je
uzrečica bila:"Gospodi, pomiluj!" Vele da su ga birali i za igumana
nekim manastirima, no on je to počasno zvanje iz smirenja odlučno
odbijao.
Zbog svoje velike vere i usrdne
molitvenosti Bog mu je dao i dar isceljivanja. Pa kako su u manastir
često dolazili bolesnici, pogotovo umobolni, to jednom prilikom neki
bogat čovek dovede u Sveti Naum svog umobolnog sina. Platio je da mu
duhovnici čitaju za sina najveću molitvu za ozdravljenje - Svetu tajnu
jeleosvećenja. Sakupili su se duhovnici i pročitali molitvu bolesničku,
pomazali ga Svetim jelejem, ali bolesniku nije bilo bolje. Posle
nekoliko dana otac Makarije, videći tog mladića kako se muči, zatražio
je da mu on pročita molitvu. Vršio je tu istu Svetu tajnu jeleosvećenja
potpuno sam. Nije tražio pomoći. Molio se tako iskreno i predano, gotovo
sa suzama. Pri kraju molitve, na veliko čuđenje prisutnih, bolesnik se
osvestio i postao isceljen. Otišao je kući zdrav. O tome se u manatiru
mnogo komentarisalo. Zaključak je bio da je velika vera i iskrena
molitva u svetiteljski oblagodaćenoj duši Makarija iscelila bolesnika.
Od tada su svi sa strahopoštovanjem gledali oca Makarija, kao na čoveka
Božjeg i velikog duhovnika, koji je čitao molitvu ne da primi novac,
nego da isceli bolesnika.
Otac Makarije odlazio je povremeno
i u manastir Kalište, koji se nalazio nedaleko na zapadnoj obali
Ohridskog jezera. Tamo je služio Svetu Liturgiju i druga bogosluženja
vršeći i ostale duhovničke dužnosti.
Početkom Drugog svetskog rata, pod
velikim pritiskom i maltretiranjem Bugara, svi monasi Srbi i Makedonije
proterani su za Srbiju. Zadržao se tamo još nekako samo otac Makarije.
Svakako da su u njemu Bugari osetili velikog podvižnika i molitvenika,
pa nisu žurili da i njega isteraju. Tek 1944. godine Bugari progone i
oca Makarija, kao što su nešto ranije arhimandrita Nestora. Tada on
dolazi iz Svetog Nauma u Ovčar, u ženski manastir Jovanje, na Sretenje
te 1944. godine. Postavljen je u ovaj manastir za duhovnika od episkopa
Vikentija (Prodanova), koji je u to vreme u Žičkoj eparhiji zamenjivao
episkopa Nikolaja.
Sestre su u Jovanju u ocu Makariju
odmah prepoznale velikog duhovnika i, poštujući ga, o njemu sve
najlepše govorile. Revnosno je u manastiru služio sva bogosluženja. I
ovde je on, kao i u Ssvetom Naumu, podvižnički mnogo postigao i dugo se
iskreno Bogu molio. Razmišljajući o smrti, često je, moleći se, usrdno
plakao, čak i na glas, da su ga sestre mogle čuti. Ponekad bi pozvao i
sestre iz manastira i savetovao ih da se i one sa suzama mole za sebe i
za mir u svetu, a on bi se tom prilikom još usrdnije molio, sa mnogim
suzama. Osećao je kako nastupaju strašni dani bratoubilačkog rata, mnogo
strašniji nego s okupatorom. Niko ga nije video da se smejao. Ako bi se
neka od sestara u manastiru za bilo što nasmejala, što nije u skladu s
monaškim životom, on bi počeo prosto da kuka. Tako bi za trenutak u
manastiru nastala velika tišina. U to bi vreme pored njih mirno prošao
tiho govoreći: "Gospodi, pomiluj; nemojte se smejati, jer ceo strah
Božji izađe iz čoveka kad se smeje." I tada je njegova postelja u
Jovanju bila neki duboki sanduk, sličan mrtvačkom, sa običnim poklopcem,
koji je često premeštao po svojoj keliji. Živeći u tom devojačkom
manastiru, praktikovao je da i u njemu, kao i u Svetom Naumu, neprestano
obavlja umnosrdačnu Isusovu molitvu. Tako se on stalno molio držeći u
desnoj ruci brojanice, a u levoj đule (slično kantarskom tegu) od tri do
pet kilograma, koje je nosio preko celog dana, tako da su mu ruke uvek
bile zauzete. Sa tim teretom on je putovao i posećivao ostale ovčarske
manastire. Vezao bi sebi katkad i teško kamenje i nosio ga tako o
bedrima privezano pojasom. Kad bi ga u takvom podvigu videli, mnogi bi
pomislili da se pravi jurodiv. Međutim, otac Makarije kao monah i
istinski podvižnik i asketa bio je čovek velike vere, ogromne duhovne
snage i molitvenosti, velik ljubavi prema Bogu i svetim monaškim,
hrišćanskim podvizima. Zato je i njegovo lice bilo uvek isposničko i
uvek nekako žuto i svetlo. Izraz njegovog lica odavao je neki svečani
dostojanstveni, lagodatni mir, čije vam prisustvo unosi u dušu radost,
ali i strahopoštovanje.
Kao duhovnik i ispovednik bio je
svetootački mudar, savestan i rasudljiv. Jednom prilikom kad je
ispovedao jednog mladića, učenika bogoslovije, dao mu je epitimiju da
pet dana posti. Zatim je zastao i, razmišljajući, rekao: "Bolje će biti
da podelimo, pa ti uzmi da postiš dva dana, a ja ću postiti tri dana".
Eto, tako je izoštrena i prefinjena savest ovog velikog duhovnika često
činila.
Krajem rata, kad su došli
partizani iz Bosne do Ovčara, u jesen 1944. godine, monasi i monahinje
ovčarskih manastira, zaplašeni njihovim ubijanjem, pogotovo sveštenih i
monaških lica, razbežali su se po drugim manastirima u Srbiji. Razbežale
su se i sestre iz Jovanja. Da ne bi bolešljivog oca Makarija snašla
neizvesna i surova sudbina bezbože najezde, jovanjske monahinje
Fevronija (sadašnja igumanija Pećkog manastira) i monahinja Hristosija
stave ga na manastirsko magare, pa pođu do Čačka. Iz Čačka produže vozom
do Kraljeva. Tu u razorenom i ratom opustošenom Kraljevu prenoće na
železničkoj stanici pa ujutro pođu peške prema Gruži za dve-tri stanice,
a onda vozom. U Gruži je udata sestra oca Makarija, a i njegov brat se
tu nastanio. Tako oni ostanu kod njegove sestre od Male Gospojine do
Aranđelovdana. Kada se u to vreme malo razvedrila situacija, oni se
vrate u svoj manastir Jovanje.
Pored bogosluženja u Jovanju, otac
Makarije dolazio je povremeno poslom i u druge manastire, pa i u Ovčar
Banuu. Sa njim se u obližnjem manastiru Blagoveštenju tada upoznao i
današnji naš Patrijarh Pavle, koji tada još nije bio monah i zvao se
Gojko. On je provodio sa ocem Makarijem duže razgovore i o monaškom i
duhovnom životu, pa je tako video u njemu istinskog i pravog monaha.
Zato ga i uzima sebi za duhovnika, koji ga i privoli na monašenje tu u
manastiru 1947. godine.
Najzad, otac Makarije proriče i
čas svoje smrti. Sestre su to u manastiru zapamtile, kao i sadašnji
vladika niški Irinej , koji se tada nalazio sa njima u Jovanju. Oni vele
da je otac Makarije sutradan po Vidovdanu, posle molitve, tačno u 5
sati posle podne 29. juna 1949. usnuo u Gospodu.
Iako je otac Makarije često
pobolevao od stomaka zbog nedostatka kiseline ili zbog katara creva,
ipak se pred kraj razboleo od druge bolesti; sestre vele: od crvenog
vetra, od čega je i umro. Budući da je ovaj podvižnik svetiteljski živeo
u Isusovoj molitvi, on je tu molitvu stalno i upražnjavao i njome
disao. To se naročito videlo poslednjih časova njegovog života, kada je
on, iako u komi, neprekidno ponavljao molitvu: "Gospode Isuse Hriste,
pomiluj me!" A neposredno pred rastanak sa telom, izgovarao je anđeosku
molitvenu pesmu: "Svjat, Svjat, Svjat, Gospod Savaot. Ispoln Nebo i
Zemlja slavi Tvojeja…"
Posle pet godina telo oca Makarija
izvađeno je iz zemlje. To je bilo povodom otkopavanja svih jovanjskih
grobova pred potapanje i rušenje manastira Jovanja 1954. godine. Tom
prilikom država je, radi hidrocentrale u Međuvršju, primorala crkvene
vlasti da pristanu na simbolički ponuđenu cenu od 800.000 (osam stotina
hiljada) dinara. Na taj način nove komunističke vlasti otkupile su,
razrušile i potopile manastir Jovanje.
Grob oca Makarija otvoren je na
drugi dan manastirske slave po Ivanjdanu 1954. godine. Telo mu je
izvađeno celo i netruležno. O tome je obavešten nadležni episkop žički
German i vladika Nikolaj u Americi, koji je zamolio čačanskog protu
Milivoja Maričića da prikupi biografske podatke o ocu Makariju. Šta je
prota u tom pogledu učinio, nije nam poznato. Posle deset dana, po
blagoslovu episkopa Germana, ponovo je oca Makarijevo telo vraćeno u
zemlju i sahranjeno na Kulini kod manastira Svetog Uspenija.
Vladika niški Irinej o tom prvom
iskopavanju tela oca Makarija kaže:"Bio sam prisutan kada su iskopali
zemne ostatke jovanjskih monahinja. Oca Makarija otkopali su na kraju,
jer mu se grob nalazio poslednji na jugoistočnoj strani. bio je ceo, sa
potpuno prepoznatljivim likom. U ruci je držao drveni krst, koji se nije
mogao lako uzeti iz suhe ruke. Kosa i brada i celokupna koža bila je na
njemu. Grudi su zvonile kao u živa čoveka. Oni koji su ga znali. mogli
su ga poznati".
Sutradan po Ivanjdanu, hramovnoj
slavi, i po osvećenju novog manastira Jovanja 1959. godine, mošti oca
Makarija ponovo su izvađene iz zemlje i, sa kostima ostalih upokojenih
jovanjskih duhovnika i sestara, prenešene u novi manastir Jovanje i na
određeno mesto sahranjene. Samo ovoga puta u grobu oca Makarija bile su
kosti, još dovoljno neočošćene od tela. Kosti svojih upokojenih
duhovnika sestre su prenele i sahranile u pripratnom delu nove jovanjske
crkve, gde i sada počivaju.
Poštujući svoje duhovnike,
monahinje jovanjske kažu da, ako bi neko bolestan i sada prišao grobu
oca Makarija sa jakom verom i iskrenom molitvom, kajući se za svoje
grehe, ozdravio bi. ako i one u manastiru imaju neku nevolju, bolest ili
muku, pa se tako pred njegovim grobom zamole, osećaju se mnogo bolje.
Po pričanju jovanjskih sestara,
kada je prvi put izvađeno iz zemlje netruležno telo oca Makarija, došao
je i njegov brat Sima. Ubeđen da mu se brat posvetio, tražio je njegovu
jednu ruku da u svom kraju s njom misionari. Međutim, sestre koje to
tačno pamte, kao što je igumanija mati Evpraskija, vele da Sima kao brat
oca Makarija nije odmah uzeo njegovu ruku da s njom misionari u svom
mestu kao sa svetom, već ju je uzeo kasnije kada je po drugi put
izvađena iz zemlje 1959. Tada se kosti još nisu očistile od tela koje se
raspadalo. Simo je, ipak uzeo jednu njegovu ruku i sušio je. Ne uspevši
da je osuši, a i osećajući od nje neprijatan zadah, vratio ju je
ostalim kostima. Tako je ovaj prepodobni otac i poznati po blaženom
životu i smirenju duhovnik jovanjski iscelio od duhovne prelesti i svog
brata, da se ne bi ovaj poneo kako mu je brat postao svetac. Po
verovanju mnogih savremenika, možda je zbog takve Simine nerazumne i
sujetne namere sam Bog molitvama oca Makarija učinio da naknadno dođe do
truljenja njegovog tela, što se pokazalo prilikom drugog iskopavanja
radi prenošenja u Novo Jovanje.
Otac Makarije jeste zaista veliki
duhovnik i istinski monah dvadesetog veka, koji svojim životom pokazuje
svima nama pravoslavnim hrišćanima, a posebno monasima, da se i u
današnje vreme, koje je puno greha i zla, pogotovo nemorala, može sa
čvrstom verom uz veliki trud i stalnu molitvu održati u bogougodnom
životu koji vodi u Carstvo Nebesko.
Prepodobni oče Makarije, moli Boga za nas.
preuzeto sa http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/ovcarskiman7.html
preuzeto sa http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/ovcarskiman7.html
